Рудиментарни облици паковања пиринча датирају још из античких времена, где су бамбусове цеви, грнчарије и вреће од јуте служиле као примарни контејнери, а њихова основна функција била је ограничена само на „задржавање и транспорт“. Током ере планске економије у Кини, паковање пиринча је углавном остало у стагнацији у фази дајући приоритет „транспорту у односу на корисничко искуство“. Осамдесетих година прошлог века, врећа од јуте од 100 килограма била је мејнстрим. Ово грубо паковање је усклађено са државном монополском купопродајном политиком; пиринач је био само роба за живот, без потребе за брендирањем или очувањем свежине. Иако је овај модел смањио трошкове дистрибуције, није успео да обезбеди квалитет складиштења, што је довело до честих проблема са плесни у влажном окружењу.
Деведесете су обележиле критичан прелазни период. Пластичне плетене кесе и пластичне кесе постепено су замениле кесе од јуте, при чему је паковање од 25- килограма постало стандард. Ова промена је произашла из отварања тржишта житарица, пошто је пиринач почео да добија комерцијалне атрибуте. Својства против клизања-и издржљивост тканих торби су одговарали транспорту великих размера, док је примена технологије штампања омогућила једноставне логотипе брендова. Међутим, и даље су постојали значајни недостаци: лоша прозрачност резултирала је неефикасном превенцијом инсеката и плесни, при чему је век складиштења често био краћи од три месеца лети. Штавише, хомогено паковање није одразило разлике у квалитету пиринча.
Почетком 21. века, технологије очувања довеле су до надоградње амбалаже. Вакум паковање и композитне пластичне кесе постали су нови правци. Више-слојни композитни материјали као што су ЕВОХ и ПЕТ створили су запечаћена окружења, у комбинацији са технологијама усисавања или испирања азотом-, ефикасно инхибирајући оксидацију и раст микроба, продужавајући рок трајања на 6-12 месеци. Спецификације паковања постале су разноврсније, са порастом малих паковања од 1-5 килограма за модерна мања домаћинства. Премиум поклон кутија намењена је врхунском тржишту, преносећи регионалне карактеристике и осећај квалитета кроз дизајн. Брендови као што је Вуцханг Рице успешно су се истакли кроз овај приступ.
Данас су еколошка одрживост и иновације кључни трендови. Биоразградиви материјали прогресивно замењују традиционалну пластику, а појављују се нови формати паковања као што су канистери за повлачење{1}} и канистери за папир. На пример, „Лонг Ми“ користи 310-грама азота-испраним лименком за повлачење, која прецизно одговара једној порцији оброка. Истовремено, паковање сада има више функција; кодови следљивости и ознаке нутритивних чињеница су постале широко распрострањене. Ова еволуција остварује скок од „заштите производа“ ка „комуникацији вредности“, претварајући паковање у витални мост који повезује производни крај са крајем потрошача.
